2Rugači su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu.

3Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neće da udari.

4Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im nećeš da opstanu.

5K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oči gasnu,

6narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može.

7Od tuge vid mi se muti u očima, poput sjene moji udovi postaju.

8Začudit će se zbog toga pravednici, na bezbožnika će planuti čestiti;

9neporočni će na svom ustrajat' putu, čovjek čistih ruku ojačat će još više.

10Hajde, svi vi, nećete li opet počet', tÓa među vama ja mudra ne nalazim!

11Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se.

12'U noći najcrnjoj, dan se približava; blizu je već svjetlo što tminu izgoni.'

13A meni je nada otići u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini.

14Dovikujem grobu: 'Oče moj rođeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!'

15Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreću moju tko će ikada vidjeti?

16Hoće li u Šeol ona sa mnom sići da u prahu zajedno otpočinemo?